Psihoanaliza i revolucija: kratak osvrt na istoriju

Psihoanaliza, poput marksizma i drugih teorija moći i oslobođenja, nastala je u određenom istorijskom periodu kako bi se konceptualizovao i potom rešio niz istorijski uslovljenih problema. Moramo razumeti istoriju psihoanalize kao deo celokupne ljudske istorije i prisvojiti je. Izvan istorijskog konteksta poslednja dva veka, psihoanaliza ne bi imala toliko smisla koliko danas ima. Isti nedostatak smisla pogodio bi i marksizam ukoliko bismo ga veštački preneli u neku drugu eru ljudske istorije. 

Teško je zamisliti šta bi pobunjeni robovi antičkog Rima mislili o marksističkoj analizi „viška vrednosti”, dela zarade koji kapitalista uzima od radnika, ili o pokušajima izgradnje revolucionarnih partija i internacionalnih saveza. Proletarijat kao industrijska radna snaga nije postojao u vreme Spartaka. Osloboditi se ropstva nije isto što i osloboditi se najamnog ropstva. Zato je marksizam postao koristan onda kada je kapitalizam postao dominantan način proizvodnje u svetu. Isto tako, razvoj kolonijalizma i imperijalizma bio je neophodan kako bi se javila potreba za antikolonijalnim i antiimperijalističkim pokretima oslobođenja. Svaki politički pokret nastao je da bi se borio protiv određenih vidova eksploatacije i tlačenja. 

Kada se radi o psihoanalizi, ona je nastala kako bi razumela i izlečila „simptome” patnje svojstvene modernom društvu. Ti simptomi su podjednako istorijski kao i pojedine čudne frojdovske predstave o ljudskoj psihi. „Nesvesno” je u velikoj meri povezano sa jedinstvenim formama otuđenja od kojih patimo u kapitalističkoj modernosti. 

Otuđenje u kapitalizmu proizvodi „unutrašnje”, ponekad nevidljive, konflikte čije posledice po ljudske živote dobro znamo - neobjašnjiv bol, dezorganizovanost života, apsurdne odluke ili ishitreni postupci, ponekad destruktivni ili autodestruktivni potezi. Sve se to lako uočava u našem radnom iskustvu. Ljudi su zarobljeni unutar svojih radničkih života, ponavljajući istovetne radne zadatke, a zatim se njihovo životno iskustvo struktuira na određen repetitivni način van lične kontrole.

Ekonomski imperativ nagoni radnike, sve koji danas žive od svog rada, da pristaju na takvo stanje stvari, podjarmljeni „nagonom” za rad i preživljavanje, usko povezanim sa kapitalizmom. Kapitalistička dominacija oblikuje odnose moći između nas, ali ti odnosi takođe ponavljaju pređašnje obrasce, tako da se ponavljanje nesvesno održava, a zatim ponovo pojavljuje u procesu koji psihoanaliza naziva „transfer”. Obradićemo ove probleme u daljem toku knjige i kroz njih ćemo pokazati da psihoanaliza simptome posmatra kao indikacije nečeg pogrešnog u društvu. 

Psihoanaliza, istorijski izum, stvorena je tako da može razumeti i prikazati nam simptome u njihovom pravom svetlu, kao manifestacije društvenih konflikata u ličnom životu. Određeno društvo i pojedinac u tom društvu jesu ono što čini da se problemi simptomatski ispoljavaju. Simptomi su indikatori da nešto nije u redu, oni su poruke o tome kako se patnja javlja u svakom pojedinačnom subjektu.

(odlomak iz knjge Iana Parkera i Davida Pavona-Kueljara, Psihoanaliza i revolucija, 18-19)

knjigu možete poručiti preko naše stranice